Početak ovog benda bi se, s obzirom da su Bjesove smislili a potom istu ideju kroz grupu  i ostvarili, mogao svesti na upoznavanje i početak prijateljstva Zorana Marinkovića i Gorana Marića. Njih dvojica su se počeli družiti 1984. godine i bili su jezgro ekipe koja je u narednih par godina obuhvatila najkreativnije mlade ljude u Gornjem Milanovcu, malom gradu koji se nalazi na Ibarskoj magistrali 122 km od Beograda ka unutrašnjosti Srbije. Milanovac je u SFRJ važio za privredno čudo, jer  je imao nesrazmerno svojoj veličini razvijenu industriju. Jedan od najvećih poljoprivredno-industrijskih kombinata u Jugoslaviji, "Pik Takovo" je upravo bio iz Gornjeg Milanovca, kao i fabrika posuđa "Metalac", fabrika boja i lakova "Zvezda" i još mnogi drugi manje poznati. Naravno, ne treba zaboraviti "Dečje novine", novinsko-izdavačko preduzeće koje je, kroz pokretanje rok časopisa "Džuboks",  i kroz veoma živo i obimno strip izdavaštvo, jako uticalo na formiranje i razvijanje  popularne kulture u bivšoj Jugoslaviji. U jednom trenutku, posle najslavnijih godina, a pred samo gašenje "Džuboksa",  Zoran i Goran su u nekoliko brojeva pisali recenzije i radili intervjue u kojima su pokušavali da proguraju ideje i ljude, za koje je tadašnje uredništvo magazina, imalo vrlo malo ili ni malo sluha i razumevanja. Intervjui  sa takvim ljudima kao što su Koja (Disciplina kičme) i Cane i Anton (Partibrejkers), su Zoranu i Goranu pružili neposredan uvid u samu suštinu rokenrola, fenomena koji je njih dvojicu, a i već pomenutu ekipu iz grada, najvećma spojio nekih par godina ranije. Svako od ljudi sa kojima su se Zoran i Goran u to vreme maltene danonoćno družili zaslužuje da bude spomenut. Jedan od njih je Miodrag Jakovljević, vrsni pesnik koji je umro na svoj trideseti rođendan 1990. godine i kome je posvećena pesma "Avioni pevaju" sa prvog albuma Bjesova. Onda, Slobodan Ilić, takođe pesnik sa nekoliko izvanrednih zbirki pesama i dva romana. On je 1987. doneo Zoranu Soupault-ovu "Džordžiju" i predložio mu da napravi muziku za nju te je tako nastala jedna od ključnih pesama ranih Bjesova. Dvadeset godina kasnije Slobodan je glavni  akter u spotu za pesmu "Izdaja" sa CD/DVD-a Bjesova "Bolje Ti". Nenad Milošević, pesnik i novinar,  ima svoju autorsku emisiju na RTS 2; Silvija Mitrović, diplomirani slikar restaurator; Predrag Pjer Nikolić, režiser; Dragan Marinković, Radomir Teodosijević, Vojkan Ristić, Milan Dimitrijević... Goran Marić se, posle od Zorana iniciranog raspuštanja benda 1997. godine, preselio iz Milanovca u Beograd i tamo pokrenuo uspešnu privatnu školu kompjutera i stranih jezika. Zoran Marinković je 1991. završio Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstva, a u zadnjih par godina bavi se i filmom. 2000. godine kad je Zoran ponovo pokrenuo bend Goran nije prihvatio poziv za učešće u novoj "misiji" Bjesova. O tome zašto su se Bjesovi morali raspasti i ponovo sastaviti, biće reči na nekim drugim stranama ovog sajta. Ali, da se vratimo na temu.  Jedan od bitnih ljudi za razumevanje poetike Bjesova je bio "Č.UP.M." ("Čovek u plavom mantilu"), kako je samog sebe nazivao Boško Drljić, nezavisni naučnik i istraživač, šef naučno-istraživačke grupe "Valjak", inicijator projekta lova na "Nirdalu", džinovsku zmiju koja misli i oseća, a ponekad i govori.  Kao što su Koja, Cane i Anton Bjesove direktno povezali sa suštinom roka, tako je Boško, svojim preseljenjem iz Sarajeva u Milanovac, Zorana i Gorana jasno i neposredno povezao sa "vanpameću", tj. ludilom, ali ne u onom njegovom asocijalnom i autodestruktivnom, nego u kreativnom i "ne priznajem zadata pravila" delu. Boško je imao "Tipone" ("Tihe poruke neba") od kojih je pojedine pevao na svojim gostovanjima na nastupima Bjesova. Kada su 1993. godine, glasovima i žirija i publike, Bjesovi pobedili na zaječarskoj gitarijadi, sa njima je bio i Boško Drljić. Za tu priliku on je, uz zvučnu podršku Bjesova, izveo prizivanje "Velikog gospodara sa dobošem na leđima". Boško se pojavljuje i u spotovima Bjesova; 1994. u "Imenu", 1997. U "Daru"  i zadnji put 2009. u spotu za pesmu "Laku noć". Naime, Zoran je 7. Aprila 2006. posetio i snimio kamerom već jako bolesnog Boška Drljića na mestu na kom će dva meseca kasnije ovaj predivni čudak i izdahnuti. Znači, pomenuo sam, za Bjesove bitan kontekst grada u kojem su nastali, Zorana i Gorana koji su sve to pokrenuli, prijatelje sa kojima su se družili, Džuboks i okolo i. šta je još ostalo? Ostao je, naravno,  kontekst šireg prostora, tj. SFRJ, odnosno zemlje u kojoj su Bjesovi živeli! SFRJ osamdesetih? Posle smrti predsednika Tita 1980. vrlo brzo su krenuli unutrašnje politički procesi koji su se posle pada berlinskog zida, usmerili u pravcu koji  je na kraju morao dovesti  do građanskog rata, a kroz njega i do, od strane hladnoratovskog pobednika, željene političke i teritorijalne preformulacije ovih prostora. Osamdesete su za SFRJ bile godine "hiljadu perspektiva" koje su ojačale veze između konstruktivnih, ali i između destruktivnih aktera naše kulturne i društveno-političke scene i na kraju se sve završilo kako se završilo, i... dosta više o tome!  E, sad; U Zoranovoj, Goranovoj i ostatka društva prijateljskoj interakciji, možda najbitniji deo činila je kreacija. Bavljenje umetnošću su ovi ljudi postavljali veoma visoko na lestvici čovekovih mogućnosti.  Svi su nešto pisali; Goran i Zoran su pokušavali svoje stihove i uglazbiti. U jednom trenutku, mislim da je to bilo 1985, Zoran je zamenio svoje "fenomenalne" nemačke patike za Goranovu akustičnu "Cremona" gitaru. Taj trenutak je odlučio ko će se u njihovom budućem bendu, u Bjesovima, najviše baviti stvaranjem same muzike. U ovoj priči o Bjesovima pre Bjesova, treba pomenuti, jer mislim da je veoma bitan, prvi živi nastup Zorana i Gorana. Taj je se "koncert" odigrao u decembru 1986. godine u predvorju milanovačke srednje "Tehničke škole". Na grupnom prednovogodišnjem rok koncertu nastupili su najjači gradski bendovi sa uzorima uglavnom u hard roku (Deep Purple) i  metalu (Iron Maiden), te je skoro neverovatno da je nastupio i Zoranov i Goranov, specijalno za ovu priliku, formiran bend, koji čak ni ime nije imao.  Jedna "električna" (Zoran), i  dve bas gitare (Goran i Saša Vujović) sa podlogom u vidu zavijajućeg zvuka sa jedne pokvarene audio trake pravili su zvučnu sliku od buke i disharmonije. Svako je svirao šta je hteo, publika je bila u čudu,  i sve to je trajalo nekih 20-ak minuta, ustvari sve do trenutka kad je Zoran Marinković razlupao svoju "Jolanu" i pokušao da je zapali, a bubnjar "benda" (Zoran Filipović, budući gitarista Bjesova) propao sve sa bubnjevima kroz stolove na koje je isti bubanj bio postavljen.  Sa reputacijom čudaka, ali i iskrenih muzičkih posvećenika,  Zoran i Goran u narednih par godina od najboljih milanovačkih muzičara prave bend, koji krste imenom nemačke terorističke organizacije "Baader Meinhof", zbog čega im prvi koncert 28.07.1987. biva zabranjen, te oni menjaju ime grupe u St. Gallen (švajcarsko banjsko lečilište), pa u China Blue jer su im provokacija sa imenom grupe i posledična zabrana nastupa donele za budući rad vrlo bitnu samospoznaju u vezi odnosa između ličnih želja, objektivnih mogućnosti i suštinskih prioriteta. Konačno, prvi nastup pod imenom Bjesovi (roman F. M. Dostojevskog) se odigrao 16.07.1990. prve večeri  prve  čačanske gitarijade, na gradskom bazenu u Čačku, gde su Bjesovi nastupili u sastavu: Zoran Marinković i Goran Marić - vokali, Vladimir Vesović i Zoran Filipović - gitare, Dejan Petrović - bas i Goran Ugarčina - bubnjevi. U žiriju prve čačanske gitarijade su između ostalih bili i Dragan Milekić, dugogodišnji voditelj "Pop lige", najznačajnije rokenrol radio emisije u Pomoravlju, i Radomir Mihailović-Točak, gitarista i šef legendarnog "Smaka".  Žiri gitarijade, na čelu sa ovom dvojicom viđenih rokera, odlučuje da apsolutni pobednici prve čačanske gitarijade budu Bjesovi, koji sa novcem od nagrade snimaju svoj prvi album oktobra 1990. godine u studiju "O", u Beogradu.

Zoran Marinković,
22.03.2009, u G. Milanovcu